ZORAN T. POPOVIĆ: ŠKRGE

Srpski nacionalni interes: hleba i masti!

Užasnuli su me ti antisrpski grafiti. Gramatički su loši i vidi se da ih je
pisala neka nepismena osoba.

Svoje najbolje aforizme napisao sam u trenucima najvećeg nadahnuca. Posle
petog vinjaka!

Gradani će uskoro lakše disati. Ugradiće im škrge.

Moja žena se zadovoljava malim stvarima. Sitnim dijamantima.

Ona često vodi ljubav sa životinjom, jer je njen muž tigar u krevetu.

Danas smo se dobro urokali. Valja se protiv uroka!

Doušnik je otisao u penziju. Sad ga boli uvo za sve!

Pala je krv. Opet sam se brijao mamuran!

Bio sam na sajmu hrane. Kao voajer!

RATKO DANGUBIĆ: NAS SPAJA PROVALIJA

Predsednik i ministri zaposlili su rodbinu u najvišim organima. Da se prljav veš  ne iznosi izvan porodice.

Predsednik ne želi da gomila funkcije. Štaviše,  smatra da su sve osim njegove nepotrebne.

Treba da pošaljemo jasnu poruku svetu: Kod nas je jeftina radna snaga, ali ni političari nisu skuplji.

Ne samo da imamo tapiju na Kosovo, nego  nam niko i ne brani da se s njom slikamo.

Postoje i kod nas ljudi koji rade za dvojicu. To su dvostruki špijuni.

Pola me nema. Dobio sam sukob sa samim sobom.

Nekada se ovde sve davalo za opštu stvar, posle su stigli oni koji su stvari definisali.

RATKO DANGUBIĆ: LIZALICE I KABEZA

Sudeći po rečima, on nije patio za starim vremenima. Pred njim je laptop, gleda u njega kao u ikonu. Razlog za veselost je nejasni glas koji je danas do njega dopro. Bilo je prilično hladno, ali njega kao da je radost ugrejala. Uvek se klonio tuđih ljudi, a sada se nije ustručavao da se pred njima veseli. Ne žureći se, on isključi lapotop i zatvori ga. Njegov život su znali ovde svi, ali ga niko nije odmotavao. Uvek sedi u poslastičarnici Minjon, nikada u kafeima. Negde pred pad Berlinskog zida uspeo je da se izvuče od odlaska u zatvor zbog pisanja: preko tetke kuma Vlaje isposlovao je zastarelost predmeta koji ga je vukao u glib. Tada je i komunizam i ovde tresao papke i niko nije mario za satiru. Ta Vlajina tetka ga je i zaposlila pre mesec dana na železničkoj stanici. To mu je bilo, reklo bi se, i prvo državno zaposlenje: prodaje bilete za sve pravce. Nije on bio bogzna kakav đak. Nakon odsluženja vojnog roka, kada je diplomirao na poljoprivrednom fakultetu, nije znao kuda bi, pa je nastavio da piše u novinama, gde je to radio i kao student. Tako je nastala jednom, bio je onda na drugoj godini studija, i ta priča o cvekli i samovaru. Poverio se Vlaji da je tada nameravao da piše satiričnu priču, takve su objaljivali u lokalnim novinama, ali se predomislio, zastranio, pa je ispalo da mu je priča ni tamo-ni ovamo, heruvimska. Taman dovoljna da se bizgov iz gradske uprave, iz resora za poljoprivredu, prepozna, i da ga stavi na tapet da je neprijatelj sistema. Majka mu je bila nastavnik u srednjoj školi, bio je i kod nje nikakav đak, ali ona je prva uzela da ga brani pred inspektorom. Tvrdila je da danas nema satire, jer je i slatko i gorko na tacni i na ulici.  Vlaji je rekao da je imao želju da piše priču o cvekli, i da je samovar tu ukras. Imao je lep džeparac od priča, pa od pesama za decu koje je objavljivao u novinama za mlade, a najviše je dobijao narudžbi i para od radio stanica; za njih je prerađivao anegdote. Ponekad se osećao, rekao je Vlaji, i kao čovek koji radi, kako kažu na selu, u nadnicu. Imao je utisak da ga urednici ne cene. Ostala mu je želja da napravi  pravu satiričnu priču, o demonstrantima među koje upada slep harmonikaš i koji krene da svira Internacionalu. Treba svi da stoje pored spomenika predsedniku koji ne gledaju. Posle treba da se ispostavil da su formirali dve kolone: crvenu i crnu. Na trgu treba da bude i  mistik Rafailo iz ove poslastičarnice Minjon, koji prodaje lizalice i kabezu. Danas je veseo, javili su iz partije, u koju je ušao pred izbore, da je postavljen za direktora gradske biblioteke, ali to ovde zna sada samo on. Nekao se mimo običaja raskomotio, razgovara glasno. Taj nejasan glas koji je dopro do njega terao ga da časti ljude, da se izjasni: Meni  miran život treba.  

MILAN TODOROV: BIOMETEOROLOŠKA PROGNOZA

Možemo da razgovaramo o svemu, osim o jednoj stvari, a ta jedna stvar je za nas sve.

Koristite ekološke vibratore. Poštujte prirodu starijih muškaraca.

Biometeorološka prognoza je nepovoljna za većinu stanovnka Srbije. Savetuje se adekvatno odevanje u Second hands šopovima.

Uvek je u Srbiji bilo zadužbinara, ali da nas neko ovoliko zaduži, to nije bilo nikad!

Ne tuguj bronzana stražo, stiže novi predsednik.

MILAN TODOROV: SAN

Skoro svake noći sanjam isti san.
Ulazim u neki hotel. U stvari, dovoze me u crnom blindiranom automobilu, sa službenim vozačem.
Stajemo pred hotel. Livrejisani portir, koji ima umesto šešira zeleni šlem na glavi, pritrčava i otvara zadnja vrata. Kroz njih prvo izlazi moj dvojnik, a posle minut ili dva izlazim i ja.
Ulazimo u salu u kojoj su sve ugledne zvanice u tamnim odelima,  a oficiri u svečanim uniformama. Svi, takođe, imaju dublere. Konobari sa belim rukavicama do lakata, na ovalnim srebrnim poslužavaonicima nose pića u čašama različitih boja. Teško je pogoditi koje piće je u kojoj čaši, zato se i ne trudim da to činim. Uzimam jedno bezbojno i dajem dubleru da popije.
To rade i ostali.
Posle pola časa dvojnici počinju da posrću, teturaju i...najzad ih iznose.
Sedamo za toliko dug sto da mu se kraj ne vidi.
Na stolu su činije za meso, ribu, vino...
Za svakog je ispisano ime na mestu za stolom. Šef sale namerno, pre nego što sednemo na ta mesta, pomeša sve papiriće sa našim imenima tako da smo prinuđeni da sednemo bez ikakvog plana, ko gde stigne.
Ja sedim do nekog ministra kome ispod krajeva elegantnog crnog fraka vire staklene noge.
Ispred nas su tanjiri. Kucnem noktom o tanjir i primećujem da su samo naizgled od finog porcelana, a u stvari su od slepljenih komadića ljuski od jaja.
Razgledam pribor za jelo. Sa desne strane je, kako nalaže bonton, nož.
Sa leve, na mestu za viljuške, opet se nalazi nož.
Na mestu za kašiku, isto. Nož.
Pipnem ih. Oštri su, od plavog čelika.
Iz kuhinje iznose nešto što se puši, ali kad podignete poklopac optočen svetlucavim zvezdicama iz posuda brzo isparava dezodorans.
Okrećem se i u ogledalu  vidim svoju senku.
Kriknem i probudim se, bled, znojav. Pipam zidove. To je moja soba.
Žena slatko diše u snu.
Pogledam kroz roletne. Moj grad.
Prolaze mladić i devojka, zagrljeni.
Neko peva u daljini.
Vidim da sam u Srbiji, ali ne znam šta taj san znači.
Može da znači sve, a, opet,  može da znači – ništa.

ZORAN T. POPOVIĆ: LAPOT

Moja komšinica nema problema sa donatorima. Njoj su mnogi za života donirali organ.

Moja komšinica je stub njene kuće i zato, kako javlja Radio Mileva, na njoj leži pola komšiluka.

Hteo sam mojoj komšinici da doniram organ, a ona mi je rekla da ne prima sitne poklone.

Laž nastaje kad se istina otme kontroli.

Odavno sam shvatio da je on genije, jer je još kao mali imao problema u glavi.

On je vikend pijanac. Umislio je da je svaki dan subota.

Ja sam proputovao sve kontinente. Internet je čudo!

Tražio je preko hleba pogače. I bi lapot!

Mogao bih ja i više od jednom mesečno da vodim ljubav sa ženom, ali se plašim da me ne proglase za seksualnog manijaka.

Ja porniće gledam čisto informativno, da vidim da li je u međuvremenu došlo do napretka tehnologije.

RADE JOVANOVIĆ: ODREŠENE RUKE

Sa zamrznutim platama i penzijama neće moći da preživi ni vlada!

Diktator je na izborima dobio 100% glasova... Jer je bilo nevažećih listića!

Srbi ne strepe od štrajkova profesora. U nas mlade vaspitava ulica!

Sa Edipom je bilo riskantno biti i pijan kao majka!

Kažu da poštenje vezuje ruke. Srećom, naš ustav vladi daje odrešene ruke!

Partizani su bili nemilosrdni. Za sto Srba ubijali su jednog Nemca!

MILAN TODOROV: STRAH OD PROMAJE

Gospod Bog nam je dao hleb naš nasušni danas, a vlast se pobrinula da ne ostanemo bez igara.

Našem narodu je iz godine u godinu sve gore. Znači, tačno je da godine čine svoje!

Popio sam desetak limenki piva i nisu  mi baš legle. Izgeda da mi smetaju konzervisane stvari.

Srbin se najviše plaši promaje, koja nastane kada otvori frižider.

Nisam sklon hazarderstvu. Da se kladimo, ako ne verujete!

Granice demokratije su elastične. Može da bude demokratije, ali to vama ne mora ništa da znači.

Ne možemo mi baš od svakoga da napravimo svog neprijatelja. Moraćemo se više boriti protiv te slabosti!

ZORAN T. POPOVIĆ: REDAK TALENAT

Narod i dalje uporno traži više hleba, jer mu nedostaje osnovno kućno vaspitanje.

Ako treba ješćemo i korijenje. Zdravo je, a i dobro ide uz jagnjetinu! 

Ja sam samo Srbin. Genetika me je sprečila da postignem nešto više u životu.

Glupost je redak talenat. To ne može da se nauči.

U Srbiji posle fudbala i hleb postaje najvažnija sporedna stvar na svetu.

Od kad sam se posvetio svom egu, više uopšte nemam vremena za sebe.

Ovo je demokratska država. Policiju niko ne sme da bije.

RATKO DANGUBIĆ: SLOBODA KRETANJA

Ušao sam u antologiju aforizama mimmo svoje volje. Pisao sam o onome što policiju zanima.

Aforizam je gomila reči o gluposti koje se samo tako može držati na okupu.

Ne može ni za hiljadu godina da se među nama rodi još jedan kao predsednik. Mi smo mali narod.

Ako još jednom pobedimo u ratu, biće nam to prvi i poslednji put.

Tek kada su krenula prebrojavanja videlo se da jedna lasta ne čini proleće.

Koliko je rat bio apsurdan najbolje se vidi po tome što smo mi pobedili.

Naš narod nikada nije bio u težem položaju nego danas. To kao da nisu isti ljudi od pre nekoliko vekova.

Nismo imali mnogo promašaja. Uvek smo gledali da gađamo u prazno.

Partija je prinuđena da postavi svoje ljude na odgovorna mesta. Ne zna s njima šta da radi.

Treba svi da upoznamo otadžbinu na vreme. Možda je sutra ne bude.

Imali smo policajca po glavi stanovnika, a onda je narod izgubio glavu.

Postoji puna sloboda kretanja. Ko nije s nama može da ide u pizdu materinu.

RATKO DANGUBIĆ: PIRAMIDA

Nema je kod kuće skoro nedelju dana, na nekom je savetovanju sa svojima na Fruškoj gori. Ubeđivao sam je, ljutio se i psovao, da bi ona rekla: Ti ne umeš da spojiš ni dve tačke na papiru, nisi ti za biznis i muvanje. Kakva zbrka, majko moja: stomak da se čoveku prevrne. Ponekad ona i odustane od prepirke sa mnom, ode iz stana bez reči ili vikne: Idem na kafu. Ume na svaki način da ostane neumljiva, kod svoga. Satima je pred kompjuterom, ima  crveni laptop, i kada se ja pojavim ona samo klikne  i zatvori ga. Ustvari, priča je ova: moja žena Simonida, koja puni uskoro pedeset i sedam, je uzela od strane banke kredit u kešu od dve hiljade eura, i uključila se, kako ona kaže, u posao veka, koji se u žargonu zove Piramida. Sve je to počelo jesenas, kada je bila u Beogradu na sajmu automobila sa Ivanom, koja bi rođenu majku prevarila. Ta je Ivana i navukla na sve to, kao na drogu. Kako? Neki prevaranti su napravili mamamc za lakoverne, koji su i sami pohlepni i skloni prevari, kako se brzo dolazi do para. Ona je jedna od Ivaninih žrtva, i ta Ivana je od nje dobila deo torte od dve hilajde eura, pet stotina. Upravo je sve ovo kao u poganim američkim filmovima. Tu se radi sve preko prodaje nekakve skupe knjige, a sve nema veze sa knjigama. Knjiga je samo etiketa da posao dobije prividno legalnu notu. Ubrzo je i moja žena našla dve svoje ovce, jedna je Mitar koji drži ribarnicu, a druga je Zorica koja ima frizrski salon; ubedila je ovo dvoje da kupe tu knjigu koja govori o brzom uspehu: tako je ona bila dobra ovde odmah hiljadu eura. Ali tu je, ima dva meseca, i stala. Hoću, pre svega ostalog, da ljudima objasnim, kakve ih muke i prevare čekaju ako se upuste u ovo. Pišem iz bolnice, na terapiji sam za spondilozu, neka se ovo objavi u pismima čitalaca kod Vas. Tako se taj lanac, koji smo mi ranije, ne znam zašto, zvali Lanac Svetog Antuna, nastavlja kao biznis. Oni na dnu piramide, puno je lakovernih i prevaranata, ostaju na kraju balade kratkih rukava, a ovi gore pokupe kajmak. Izgleda da su glavni napravili firme po belom svetu, i taj njihov deo pare tamo odlazi, ali rezultat je uvek isti, kao i kod banaka Jezde i Dafine. Narod je opljačkan, po ko zna koji put, kao da mu ni pamaćenje, ni pamet ne rade. Uzalud sam Simonidu molio da se ne bavi ovom nečasnom rabotom, ona ne odustaje. Zabatalila je familiju, mene i decu, koja imaju svoje porodice, samo juri da nađe kakvog blenutu ili siromaha koga će uvaliti u nevolju. Tek kada su joj skoro uhaspili direktora firme, koji se i preda mnom razmetao u Metropolu sa hrpom para, malo se trgla. Nesrećni ljudi, kao i moja moja žena, daju pare sa štednje, pozajmuljuju kod rodbine, dižu kredite, da budu karika u lažnom lancu sreće. Nije nego, prevara na prevaru: ljudi jedni druge otrovom kljukaju. Prvima koji krenu s poslom ostaje četvrtina, u drugom krugu manja suma, a gazdama iznad žrtava ode uvek deo iz njima znane proprocije.Taj posao zovu i poslom iz snova, a ja kad se pomene pokrijem lice rukama. Pametni ljudi odustanu kad shvate zamku, ali oni koji su u igri su uporni, gotovo ih ucenjuju kletvama o nesreći ako lanac prekinu. I moja je žena tvrdoglava, ona se i ne boji da je mogu da uhapse jednog dana, jer je prevarila dvoje, a pred njom su i druge žrtava. Ostala je, za sada, kratka hiljadu eura, treba joj dvoje da se kvalifikuje za višu stepenicu u igri, pa sam ja morao da potegnem pare od mog brata, da je razdužim kod banke. Oni su kao i sekta: tako su odvratno gramzivi. Brane se od javnosti tako da u ugovorima stavljaju kaznu od deset hiljada eura, ako se nekom oda tajna kako funkcioniše lanac. Ima ih svuda; lako se priča prenosi iz zemlje u zemlju, nisu prepreka ni zakoni, ni jezik. Tu je trik da je napravljeno mnogo firmi preko kojih se magarad vezje za navodni bizniz. Prave fiktovne agencije kao da se bave marketingom, prodaju te nepotrebne kniige, a u stvari legalizuju prevaru. Tu nema plaćanja poreza, ničega, sve je mutljavina. Ima ljudi koji mogu na ove moje muke i da se smeju, ali moraju da znaju da se ružne stvari svima nama događaju. Kada se vrati sa sa Fruške gore, ili se razilazimo ili mora da odustane. Svi moji podaci, pa  i ime i prezime, pravo ime moje žene i adresa poznati su redakciji.

MILAN TODOROV: KONZERVE I SVEĆE

Narod kupuje konzerve i sveće. Demokratija će još dugo trajati.

U policijskoj stanici su prema navijačima sportski postupali. Šutirali su ih.

Pošto ministar laže čim zine, iz njegovog kabineta je  izdato pismeno saopštenje.

Besmrtnik je primer povampirene slavne prošlosti.

MILAN TODOROV: NOĆ

Moj prijatelj Aleks je poslednji pravi muškarac na svetu.

U stvari, možda je moj ujak, Laslo, bio poslednji pravi muškarac na svetu. Kalemio je crvene ruže u dalekom Kiškiškiš selu u Mađarskoj gde je Arsenije Čarnojević ili Arsenije Drugi, treći, možda Šakabenda, doveo zbeg iz carskog grada Prilepa iz toplog Metoha, pazuha srpskog. Voleo je žene više nego vino koje je voleo odviše.

Umro je sedeći. Kad se razboleo ili kako je njegov brica u tom Kiš selu rekao „Ima neko govce na jetri“ samo je tamo, u toj sada meni tuđini, sedeo na toj stolici, na toj verno uspeloj ali ipak kopiji čuvene tonet stolice koju sada kao uspomenu na njega držim tik uz crni telefon, u svom novosadskom stanu.

Ujna Čarna je uvek govorila „Žene će mu doći glave“ i smatrala je da su mu žene došle glave u osamdeset petoj godini, što su vrlo lepe godine za jednog pravog muškarca.

Međutim, tu nešto ne štima. Ako je voleo žene, kako da mu je ciroza jetre došla glave? Dobro, žene i vino su ubitačna kombinacija. Možda je to u njegovom slučaju krucijalno, što samo potvrđuje uobičajenu malograđansku tezu prema kojoj se nikad  ne zna šta će jednom pravom muškarcu doći ruse glave.

Ne bih vam više pričao ništa o svom ujaku, iako je to tema za jedan roman, od četiristo pedeset stranica barem. Ne bih vam ništa više pričao o  njemu, uz samo jednu digresiju. Moja stara, sada već veoma bolesna majka tvrdi da ja veoma ličim na svog ujaka, ali ja mislim da to nije potpuno tačno, jer ja volim samo jednu, da budem sasvim precizan: svoju ženu. A i vino konzumiram samo uveče po jednu orošenu čašu belog,  dobro de dve čaše orošenog belog, posle stresnog dana.

Hoću da kažem da ja nikako nisam niti mogao da budem poslednji pravi muškarac na svetu, mada možda duboko u sebi i dalje nosim tu  zaraznu klicu.

Pre bih rekao da je to baš moj drug Aleks sa kojim sam izvesno vreme radio u Kelnu i Karslrueu na izradi onih šarenih tuba za paste za zube koje i sad viđam u kupatilima svih svojih rođaka, pa posle  i u Hamburgu, na onom  brodu koju smo remontovali na crno, kad smo mrzli na severnom moru i sanjali svoje tople žene koje su nas kao Pepeljuge ili možda kao Jelene zbog kojih ratovi posle izbijaše čekale na nekom toplom mestu na Balkanu, na mestu koje tada zvasmo dom a sada stan.

Moj prijatelj je poslednji muškarac na svetu, jer su ga sve žene ( a imao ih je more, ma kakvi more,okean jedan žena je imao moj prijatelj Aleks) ostavile iz ovog ili onog tupavog samo njima znanog razloga i hira te on sada pokušava da se vrati odakle je pošao, u taj okean, ali prva žena koja ga je ostavila ga neće, ni poslednja koja radi kao pevačica, a sa kojom je gajio organsko povrće u Brežincima, u stvari pokušavao da ekološki uzgaja to povrće, nekih dve i po godine, dok se nisu pojavile te bubamare veštice...ni ona ga neće nazad. Uostalom, povrće više ne uspeva u tom selu pored velike francuske fabrike za drobljenje fruškogorskog laporca i njegovo pretvaranje u cement kojim se gradi neki novi svet, jer da uspeva ne bi Sojka pevala po pijačnim kafana i drugde.

Kad zazvoni telefon, u ponoć (zvuk bez boje), kao sad, ja se uopšte ne trzam iako bih imao stotinu razloga da se uspaničim.

Majka mi je, rekoh, stara i teško diše od vode koja je polako, kao na potonulom brodu, davi.

Ali, znam da se to strašno neće desiti, bar ne ove noći i da ima još da se napatimo i naplašimo povezani međusobno onom nikad presečenom pupčanom vrpcom između  majke i deteta u šezdesetoj godini njegovog, to jest mog, već staračkog, ali za sada još detinjeg života.

Dakle, kad zvoni telefon u ponoć kao što noćas zvoni, to ne može da bude niko drugi  nego moj najbolji prijatelj, u stvari  moj jedini prijatelj, moj poslednji prijatelj koji je ujedno i poslednji pravi muškarac na svetu.

On je uvek tako prirodan. On ne spava. On misli da i drugi nikada ne spavaju. On tvrdi da već godinama ne spava zato što je njegova bolest došla do faze kada bi morao da upotrebi penicilin.

Za neupućene, moram da dam jedno malo obaveštenje: za mog prijatelja penicilin je poslednje sredstvo i nije uopšte onaj penicilin kojim se lečio u mladosti kada je mnogo švrljao sa ženama koje nisu obraćale preterano pažnju na higijenu, onu žensku naravno, pa i mušku, jer svakakvih je tu bilo.

Ne, penicilin je Zastava M-57 TT , čuveni tetejac u koji može da stane osam metaka i deveti u cev.

Dakle, u slušalici je glas mog prijatelja. U pozadini cvili Antonio Banderas sa svojom Beautiful Maria of my soul.
“ Ne znam šta da radim. Neće ni napred ni nazad.“ - cvili i Aleks.

To već nije ličilo na njega. On je uvek znao šta da radi.

Na osnovu toga sam pretpostavljao da je nešto ozbiljno. I bio sam u pravu

„ Da li  je živ još onaj tvoj komšija puškar?“

Ispostavilo se da se Aleksu zaglavio metak u cevi i da nije mogao nikako da taj problem reši. A on kad ima neki problem uvek to rešava ekspresno, na bilo koji način.

Prvoj ženi je sve ostavio i kuću i nameštaj i aparate . Samo je poneo dugove  i pribor za ličnu higijenu.

Poslednja ga je takođe opelješila i tako je najzad spao na penicilin koji kao što čuh ove noći, nije delovao.

Uzalud sam objašnjavao prijatelju da je prošla ponoć i da metak u cevi može da čeka do sutra.

„Uostalom, ne  zovem te zbog toga.“- kaže.- „To čovek ne može sebi da objasni dok ne pokuša“.

„ Nisi, valjda, pokušao?"

Pauza.
Velika, kako se to obično kaže, dramska pauza.

„Iskreno, nikad nisam verovao da ću imati smelosti da pokušam“.

„Sreća, sreća“-  kažem -  „ pa ti nije uspelo.“

„Nije stvar u tome da li će uspeti ili neće. Nešto nejasno te tera na to i dođe trenutak da moraš makar da pokušaš.“

Sedim na onoj uglačanoj crnoj, ujakovoj tonet stolici dok razgovaramo. Stolica je, sad tek primećujem, prilično udobna.
Znam da ponoćni razgovor može potrajati i do zore. Noćni razgovori kao da dolaze iz prostranstva pustinje.

Ali, zato postoje prijatelji.

„Znaš“ nastavlja Aleks „ Mnogo sam čitao o onim buba vešticama koje su mi uništile luk, krompir i zajebale moju poslednju vezu“.

„Genetski mutirane bubamare.“ – kažem. -  „Nije to iznenađujuće u današnjim prilikama.“

„Da znaš da nije. Ništa se novo ne događa. Buba veštice su nekad postojale... bar tako tvrdi nauka. A onda su u nekoj globalnoj planetarnoj, možda svemirskoj kataklizmi, nestale.  Zapravo, mi smo verovali da su iščezle. Međutim, one su se pritajile u međupostoru vremena dugog nekoliko milona godina.“.

„Ali, zašto su se sada  pojavile?“

„Vidiš, to je pravo pitanje.“

Pauza.

Duga pauza u noći.

„Buba veštice su mutirane štetočine koje će uništiti sve što čovek stvori na zemlji,  je li tako“?

„Otprilike tako“.

„I dolaze iz naše daleke, beskrajno daleke prošlosti“.

„Pretpostavimo da je tako“.

„ E pa ,onda su one ništa drugo nego opomena“.

„Ne razumem...“

„One nas opominju da ne znamo kakva uzročna veza postoji između prošlosti i budućnosti“

Pauza.

 „Da li ti znaš?“

„Ne znam“.

„To sam želeo da ti kažem. Zato sam te zvao u ovo doba“.

„Laku noć“.

„Noć."
"Lowers dreaming in the night
Reaching for paradise
But as the dark shadows fade
Love slips away.."

RADE JOVANOVIĆ: TITRANJE

Ovo nije realna potrošačka korpa. Nije uračunata cena korupcije!

Zašto nam fudbalski klubovi nisu u Evropi? A ispunili smo obaveze prema Hagu!

Mi obožavamo političare koji imaju muda... Zbog titranja!

U Srbiji se proda najmanje novina po glavi nepismenih građanina!

Ne preterujte sa spomenicima. Ko će sve to rušiti!

Za one koji treba da lete čeka se predsednikov MIG!

MILAN TODOROV: TISUĆU BUDALA A ON JEDAN

Tisuću budala, a on jedan svega

šeta gradom, koji mu sad posta stran,

i mada jedan ne oseća se sam –

bliska su mu ta bića oko njega.

Prolazi kraj Srba, novih ratova zbega,

mirišu znoj, gnoj, krv i pusti sram,

licem mu sklizne suze tempiran gram,

s duše sleti vekovnih mora stega,

pivo zažubori, kroz stomak, creva, pluća,

svih tih bića čemerna tisuća

bliska mu je kao podzemlju tvor.

Život mu postade prazan a tesan,

vodi sa sobom sad nem, sada glasan,

budali samo shvatljiv razgovor.

( parodija na pesmu D. Maksimović: „Tisuću stabala, a on jedan“)

RATKO DANGUBIĆ: KRITIČNA MASA

Na ulicama je više psećeg nego ljudskog izmeta.  I ovo potvrđuje da se kerovi bolje hrane od ljudi.

Politika je u njemu probudila najniže strasti. Žena u krevetu ne može da ga prepozna.

Konačno se oglasila i država. Prdnula je u čabar.

Prinuđen sam da se posvetim izučavanju delovanja mehanizama tržišta. Nemam drugog posla.

Ako nemate šta da jedete, moramo da vam postavimo neprijatno  pitanje: od čega mi  da živimo.

Nemaju kritičnu masu koja bi dovela do promena. Mora da se otkotrlja još koja glava.  

Nije  važno da definisane granice ima naša država. Važno je da ih imaju naši susedi.

Naši gubici su daleko manji od njihovih, ali mi mrtve ne možemo u to da uverimo.

RATKO DANGUBIĆ: BLOK

I danas se kroz grad kretao bez cilja. Njegov drug Mirko bi rekao: Kao gluva kučka. Ne mora nigde da stigne, sumnja da bilo šta treba da uradi; priviđa mu se da ga drugi prestižu u svemu, da se u njegove snove mešaju. Povremeno je imao napade kašlja. Bilo je i dana kada mu se činilo da bi mogao po ponešto i da uradi, samo kada bi imao pravi posao o kome od kada zna za sebe sanja. Poslednjih nedelja u tanki blok zapisuje misli, aforizme i grafite kojima su unakaženi zidovi betonskih ograda i fasada: vukao se dole uz reku, pored pruge i slepih koloseka, beležio i ono što je ispisano na rasturenim vagonima. Ni ta zabava ga ne ispunjava zadovoljstvom. Zapisivao je i poruke koje su mu se činile glupim, nerazumljivim ili vulgarnim. Pripada nekoj staromodnoj vrsti ljudi. Od kada je demokratija ovde grunla na velika vrata, grafiti i aforizmi nemaju snagu i značaj iz vremena komunizma. Najgore od svega je da on ne zna zašto ovo radi. Na nekim mestima su se ponavljale poruke o slobodi i lopovima, tako da je na taj način mogao da prati put kretanja onoga koji ih je slagao: nije znao da li mu taj lutajući lik koje šara po zidovimadolazi u susret ili izmiče. Nije među grafitima bilo  vekovnih mudrosti, sve ove misli su mogle da završe i u kakvom javnom nužniku. Na nekim mestima je toga  bilo toliko da su su ljudi zastajali i gledali šta radi. Presekao je bez oklevanja prostrani trg, zastao samo kraj suve fontane i uputio se prema parku. Mesecima nije bio ovako napet. Dan je bio lep, pravi jesenji. Kolebao je da sedne na klupu i posmatra kerove i kučkare, parove i decu koja se igraju, bez ikakvih zadnjih namera. Pomislio je kako će se u nekom snu put koji je danas iza njega, u nekoj noći, pretvoriti u kašu od slika, nakaznih rečenica i poruka, užurbanih ljudi. Negde iz dubine uspomena vratila se slika dana kada je ovuda hodao sa dedom Maksimom, po izlasku dede iz bolnice. Sva ta buka oko njega ne dopire mu do ušiju. Iznad suncem obasjanih krovova valjala se neka magla, kao da su se upravo reči iz bloka sklapale u mutno tkanje. Poželeo je da ovakvu pojavu opiše u ljubavnoj pesmi. Zbog toga se, na trenutak, osetio snažnijim. Sada i nije vreme da se preda sumnjama, uzdahuo je. Sve ti grafiti, poruke, parole koje je zapisao u blok izgledali su mu, prelomio je u glavi, odjednom: jadni, nepotrebni. Polako je hodao kroz park i nastojao da se pribere. Od nekud mu se vratila misao da se dedi Maksimu zarekao da mora da postane bogat. No, posao lektora u malotiražnim novinama sigurno nije put koji ga vodi ka parama. S godinama mu je sve teže da kusa neuspehe. Treba da uzme nazad svoj život. Primakao se jednoj kanti za smeće i onaj blok, u kome ja zapisivao sve te iskidane rečenice, pocepao je na dvoje-troje i, zajedno sa kapom koju zovu francuzica, bacio u smrdljivu rupu. Nema sumnje, sebe još smatra mladim, i veruje da bi mogao da nađe drugi put u životu. Treba da napravi samo mali napor, da ne odlaže korak za novi početak. Kada se oslobodio bloka, poverovao je i da se osobodio obećanja koje je dao dedi.

MILAN TODOROV: HAMLETOVO LUDILO

Čardak ni na nebu ni na zemlji je biser rane srpske  srednjovekovne arhitekture.

Hamlet je glumio ludilo. Dao nam je primer kako se brane nacionalni interesi.

Restrikcije električne energije neće biti. Imamo dovoljno mraka.

Većini ljudi život prolazi u iščekivanju smrti. Ali, taj posao nikad nije uzaludan.

RATKO DANGUBIĆ: FRIŽIDER

Odavde su mnogi otišli da se ne vrate. Takav je ovde red vožnje.

           

Kod nas je Evropa zakasnila najmanje vek. Zadržala su je dva svetska rata.

Ni u ovoj vladi nema rđavih ministara i ljudi. Oni su bili u onoj prethodnoj.

Idemo u Evropu da nam dupe vidi put. Zato smo skinuli gaće.

Prvo su oni nas proterali sa naše zemlje, posle smo mi njih proterali s njihove. Sada smo svi na svome.

Amerika nas je bombardovala za naše dobro. Ne možemo ni da zamislimo kako bi nam bilo da je imala svoj interes.

Za nas Antartik ne može da bude doživljaj. Nas iz frižidera i sada vrebaju led i praznina. 

Ja bih o sebi mislio sve najbolje, da me nije sramota od žene.

MILAN TODOROV: RATNI BIOSKOP

Leto. Dani su bili vreli.
Jedva sam čekao veče pa da iznesem televizor na prvu ploču kuće u izgradnji.
Podesim antenu u pravcu predajnika pa, sa komšijama, uz poneko piće, gledam televizijski program.
Na ploči može da se diše.
Donekle...

Bio je to stari, lažni Samsung, na izdisaju.
- Bože, koliko ovom našem televizoru treba da proradi! – čudi se žena.
- Važno je da ima ton – dobacuje neko od posmatrača koji prekrštenih nogu sede na betonu.
– A sliku možemo i da zamišljamo.
- Ionako je sve već viđeno.
Posle petnaestak minuta bi se pojavila i slika. Zeleni kamioni koji se kreću u pravilnom razmaku. Topovi sa cevima urolanim u platno. Ljudi koji pokazuju tri prsta.
Bilo je očigledno: rat je odlazio od nas. Kao talas posle udarca o obalu.

- Da li se raduješ? – pita žena.
- Ne znam kako da se osećam.
Osećam se utrnulo i, zapravo, ne osećam ništa.
- Možda još nije sve gotovo.
- Bojim se.
- Ovde nikad nije sve gotovo!
Gledamo stari televizor ophrvani nejasnim strahom koga se više nikada nećemo osloboditi.


Učan je redovni posetilac našeg ratnog bioskopa na betonskoj ploči. On se ovde skrasio posle bekstva iz malog ličkog mesta K.. Ko zna zašto ga nismo zvali uobičajeno Uča. Verovatno zbog njegove uspravne, krupne pojave u kojoj je bilo starovremenog dostojanstva.
- Mene su i tamo svi zvali Učan. Vrag bi ga znao zašto.
- Znate li da je Učan naučio da piše tek u petnaestoj godini? – pita jedan.
- Nikad nije kasno da se čovek opameti! – dobacuje drugi.

Dok smo mi gradili kuće, Učan je podizao baštu.
- Učane, ti ko da praviš Edenski vrt.
Zaista, u njemu je bilo svakakvih čuda.
Učanu je sve išlo od ruke. Nema te sadnice koju bi on posadio a da se ne primi.
Posebnu atrakciju za nas je predstavljalo jedno drvo, niskog rasta ali široko razvaljene krošnje. Na drvetu su rasle, na jednoj polovini grana bele šljive a na drugoj krupan mekoljuski orah.
- Šta je to?
Učan bi samo slegao ramenima:
- Primila mi se voćka.


Na kraju te čudesne bašte, u njenom zelenom ušuškanom zadnjem redu, Učan je kopao rupu.
- Nije mi jasno šta će mu ta rupa - rekao sam ženi.
- Podilazi me jeza od nje.
Niko nije znao svrhu njegovog kopanja, a Učan nikome nije o tome pričao. Kopao je svakog dana. Ustajao je pre svitanja i radio najpre u bašti. Potkresivao mladice, brao dozrele plodove, zalivao kupus ili paradajz, plevio korov. Prekidao bi u deset i odlazio da spava.
Imao je precizan ritual.
Od pet popodne nastavlja da kopa rupu.


Uveče, zidari, komšije, pivo, rakija i televizor. Negde posle ponoći, na ploči bi ostajao samo muški svet. Posmatrali smo ekran Samsunga koji je izdisao, krkljao, opterećen odvratnim sado-mazohističkim porno filmovima.
Posle nekog vremena Učan bi iznenada kao da ništa od svega što je video ne razume, upitao:
- Šta ima?
Pljusnuo bi gorak smeh:
- Vodimo ljubav a ne rat!
On bi zavrteo glavom i tim pokretom pokazivao šta misli o tome.


Razume se, rat nije bio gotov.
Posle ponoći, Crnac obdaren ogromnom budžom nemilosrdno je tucao, spreda i od pozadi, neku veselu bolničarku sa ogromnim silikonskim grudima.
- Bili bi ludi da nas napadnu živom silom – reče neko.
Čovek u belom lekarskom mantilu je stajao po strani i strogo posmatrao kako Crnac odrađuje uspaljenu bolničarku.
- Napašće, zato što takvi uvek napadaju.
Bolničarka je najzad počela da stenje sve ubrzanije, vrišti i uvija se. Crnac je izvadio alatku i stao da svojim vatrogasnim šmrkom bolničarku poliva belom penom.
Tada se niotkuda pojavila druga bolničarka, sa naočarima koje su njenom licu davale učeni izraz, čučnula, otkopčala lekaru šlic i...
Onda je nestalo struje.
- Tako to počinje – reče neko.

- Trebalo bi da spremimo najnužnije stvari za bekstvo – rekla je jednog jutra žena.

Onaj ko to nije nikada radio svakako ne zna šta to znači.
Koncentracija besmislenih pokreta.
Osećanje da se ništa ne može poneti ukoliko se sve ne ponese.

- Nisi još ništa spremio – osećam mali prekor u ženinom glasu. – Na šta ti misliš?
- Na zube – odgovaram a mislim na smrt.
- Svašta!
Uvek sam na mrtvacima, ne znam zašto, pri poslednjem oproštaju čak i kod dragih ljudi sa kojima provedoh život, sa jezom opažao zube, kao da ih prvi put vidim, zube koji im, po pravilu, zlokobno štrče čak i iz, samrtničkom maramom, čvrsto podvezane brade.
Dugo prebiram po službenim papirima i slikama u porodičnom albumu iako znam da nijednu neću poneti.
- Čudnovato – primećujem. – Na službenim fotografijama čovek uvek izgleda kao da je za nešto kriv.

U takvim mučnim previranjima nismo ni primetili da već dugo nema Učana.

Prolaze nedelje u strepnji i neizvesnosti

A onda se jednog jutra pojavio.
U velikom vojnom kamionu prefarbanom u belo, na čijim ivicama se izdvajala krupna oznaka Crvenog krsta, doneo je stablo sa ogromnim busenom korenja uvijenim u plastične džakove iz kojih se cedila bljuzgava voda.
- Ovo je kao u Felinijevom Amarkordu! – kaže neko..
Jedva smo stablo izneli do rupe, zblanuti.
- Šta je ovo Učane?!
- Kruška.
- Kakva kruška?
- Ponajbolja! Mi je zovemo jeribasma.


Učan je dugo brižljivo reparirao koren po koren ogromne kruške koju je, samo on zna kako, preneo iz starog zavičaja. Svaki krak, a bilo ih je više, umotao bi u slamu, blato i konjsko đubre a zatim zagrtao humusom.

S proleća ukinuše porniće na televiziji.
Rat je bio završen. Ili bar neki njegov deo.
S nestrpljenjem smo očekivali da se Učanova jeribasma primi i olista. Međutim, ona se osuši.

...

Sada, kad Učana, ponekad sretnem onako oronulog posle tri operacije, primećujem da se na njegovoj mršavoj goloj glavi ističe jaka vilica sa krupnim potrošenim zubima.
- Šta ima? – opet ono njegovo čuveno retoričko pitanjce.
Ne znam šta da mu kažem.

ZORAN T. POPOVIĆ: LEPO I KORISNO

Niko ne zna kuda ide Srbija. Biće to iznenađenje i za vođu.

Za moje najnovije erotske aforizme, recenziju će pisati jedan seksualni manijak.

Moja izabrana doktorka danas ne radi. Razboleću se sutra.

Bez obzira što su nam oni oteli Kosovo, mi im ga i dalje ne damo, pa nek puknu od muke!

Istina je negde između. Ni na nebu ni na zemlji.

I ove godine će biti restrikcije električne energije, jer mi struje imamo samo za izvoz.

Jebao bi se za dinar a sve u cilju da spoji lepo i korisno.

RATKO DANGUBIĆ: OD SVEGA PO TRUN

Kada se o meni razgovara u mom prisustvu, ja gledam da promenim temu: ima ljudi koji nemaju pojma kakav sam ja. U trenucima dobrog raspoloženja nagovorim sebe da pravim kružna putovanja kroz moju prošlost. Desi se da se čovek obeznani od tuge, a ponekad i od smeha i magle. Tako ja uhvatim svoj pogled u ogledalu i ne ispuštam ga po sat; upijam sebe u sebe i jednako govorim o svojim manama. Imam službeno ime i prezime, imam i nadimak. Ponekad sam vešt, pa vrdam pred sobom, kao da kormanom od bicikla mlatim da izbegnem bare na putu, da ne skvasim nogavice. Pitanje prepoznatljivosti ličnosti u društvu svodi se na pitanje unutrašnjih veza između: fizičke pojave toga lica, njegove sudbine i njegovog karaktera. Jedni su saboteri, drugi su heroji, a ja sam, da kažem, od svega po trun. Za neke sam i prevrtljivac, pa i za sebe: meni najbolje ideje dolaze pred ogledalom. Ima ljudi oko mene koji na moju pojavu i ne obraćaju pažnju, a ima i onih kojima sam prirastao za srce, kao čičak za nogavicu. Priznajem da se bojim podvala bezbrižnih ljudi. Postoje i pitanja na koja ne dajem odgovore. Umem pred ogledalom da stisnem usne, kao da smišljam kakvu podlost sebi da učinim. Kada mi sve ovo dosadi, kada me zabole leđa, ja se okrenem od ogledala i onda kažem sebi: Ovo je kraj. Naravno da je to lažna reakcija. Kada sam posebno dobar prema sebi, udarim i na veselje: uletim u kupatilo da se kupam i pevam, pevam. Toliko sam tada veseo, da bi mogao i da zapomažem koliko mi je, kao samcu, sve potaman. Ljude bune dva prezimena koja imam, ali to je otuda da je moj pokojni otac pristao da mome imenu i prezimenu doda i devojačko prezime moje majke, jer njegov tast nije imao muške dece, pa je gledao kako da produži lozu. Ne znam koliko je ovo njegov tast uradio posebno smišljeno, ali ja nisam sa te strane dobio neko nasledstvo. Ponekad mi se sve te pomije ljuljaju u glavi, kao da su u kanti na traktoru. Na određenim stranicama moga života motaju se ljudi kojima ne znam ni ime, ni namenu. Pred ogledalom umem i da opsujem prilično sočno i to kod mene, koji imam gospodsku pojavu, deluje ružno. Ne uklanjam se ja pred nevoljma, umem da se suočim sa gadnim stvarima. Novinar sam, pa i pišem o svemu i svačemu: ne živi se od lepote, nego od broja prodatih tabaka. U nekim pričama vraćam se i u detijnstvo. Jednom sam , kada sam imao deset godina, sedeo besposlen kod nas na peronu železničke stanice, a na mene se okomio neki profesor muzike: A kuda ti putuješ, momak? Ne putjem nikuda, ja čekam, rekao sam. Kako ti je ime? Nemam ime rekao sam. Evo ti delijo banka, je li ti daleko kuća? Tu je iza stanice, rekao sam. Posle je profesor gledao put šume divljih rogača, koja štiti stanicu od vetra i rekao: Ništa se dobro ne vidi kao ono što se ne vidi. Onda se zakašljao i udaljio. To je jedna od slika iz detinjstva. Prošost nije opipljiva i ona je uvek u ogledalu. Prošlost ima svojstva: istinitost, tugu i radost, tamu ili svetlost. Prošlost nije samo neki apstraktni pojam, nego je uvek sastavni deo igre u vremenu, među ljudima i stvarima. Ja ogledala imam u svim prostorijama, nema izuzetaka. Ja sam, u svakom trenutku, izmišljotina sebe.

RADE JOVANOVIĆ : KOMPLIMENTI

Za ovo stanje nije dovoljan samo glup narod. Potrebno je jednoumlje naroda i vlasti.

Nije bilo bolje pod Turcima. Samo sada ne umemo da uživamo.

Kompletna EU je protiv nas. Niko ne želi da propadnemo.

Sviđa mi se atmosfera u sudu. Tu ne možeš videti nijednog kriminalca.

Optužnica protiv ministra bila je preopširna. Nismo štedeli komplimente.

ALEKSANDAR BALJAK: IZBOR AFORIZAMA ZA SATIRA FEST 2012.

ZORAN RANKIĆ (1935)

Krajnje je vreme da i Srbija uđe u Evropu
jer je ta Evropa već nekoliko puta ulazila u Srbiju.

Cilj našeg puta je da pronađemo put do našeg cilja.

Ko pređe granicu slobode, biće u slobodu vraćen.

Neprijatelju se, kažete, treba suprotstaviti tako da on to ne primeti i treba ga pustiti, kažete, da pobedi tako da mi to ne primetimo.

Znali smo šta nam spremaju,
ali smo mislili da mi to spremamo njima.

Pradeda mi je bio Srbin, prababa Srpkinja,
deda Srbin, baba Srpkinja, otac Srbin, majka Srpkinja,
sestra mi je Srpkinja, ja sam Srbin.
I ko sad da nam veruje da nismo nacionalisti!

U Hagu je sve više Srba.
Uskoro ćemo ga pripojiti matici Srbiji.

Spremni smo za velika dela, ali njih nema pa nema.

Oni prete da će da se vrate, a ovi da neće da odu.

Samo napred! Mnogi su tako otišli.

On: Dobar dan! Ja: Dobar dan!
On: Doviđenja! Ja: Doviđenja!
O, srodnih li duša!

U svakom čoveku gledaj čoveka. To nalaže opreznost.

Došla je starost. Vreme je da se misli na budućnost.

Ima jedna smrt posle koje zaplakati neću.

Za slobodu ja bih život dao, da već nisam za slobodu pao.

SAVO MARTINOVIĆ (1935)


Socijalizam je počeo dobrovoljnim radom,
a završio se prinudnim odmorima.

Čovek se ubio od rada,
jer je od nečega morao da živi.

Posao najmanje zanima onoga ko ga već ima.

Naši vozovi kasne
zato što im nije prilagođen red vožnje.

Čovek koji ne pripada nijednoj partiji
ne bi smeo da laže.

Bog mi dao ono što brani crkva.

Sredstva za kontracepciju su toliko dobra
da neće imati ko da ih hvali.

Žena mi je pobegla s prijateljem.
Nikad više neću naći tako odanog prijatelja.

Kakva je to javna ličnost
koja se krije u tuđem ormanu?!

Moja tašta je gluvonema,
a njena kćer je teži slučaj: samo je gluva.

Da nije bilo mene,
nas dvoje se ne bismo ni sreli.

Sve što čekamo, kasni,
a ono što nas čeka, dolazi ranije.

Neću da idem komšiji na sahranu,
zato što bi on meni rado došao.

RADE JOVANOVIĆ (1939)

Naši političari se dele na levičare i desničare.
Zavisno od toga koja im polovina mozga ne funkcioniše.

Nijedna vladina mera nije promašaj. Sve nas pogađaju!

Niko ne može da nabroji uspehe naše vlade, a da joj se ne zameri.

Mi smo za Evropu važna karika.
Samo smo se otkinuli s lanca.

Ne umemo da se koristimo viljuškom i nožem. Smeta nam viljuška.

Lepa reč i gvozdena vrata otvara.
Uzmimo, na primer, reč tromblon!

Uspesi u odbrani naših teritorija su ogromni.
Tim pre što su postignuti na tuđem terenu.

Neke gradove smo oslobodili.
Ali neki još robuju arhitekturi s početka veka.

Penzionere ne možeš da uhvatiš ni za glavu ni za rep.
Ili klimaju glavom ili mašu repom.

Ohrabruje podatak vlade da kod umrlih od gladi
nije zabeležen nijedan slučaj trovanja hranom.

Smrtna kazna je ukinuta.
Od sada će svaki građanin morati sam da brine o svojoj budućnosti.

Kod Indijanaca Bik Koji Sedi bilo je ime,
a ne opis poslova poglavice!

Kapetan poslednji napušta brod koji tone.
Čeka da se zasite ajkule!

Prošao sam ceo svet,
ali nigde narod ne živi lepše nego na našoj televiziji.

RANKO GUZINA (1939)

Srbi su se uželeli kralja.
Poslednjeg su ubili daleke 1903. godine.

To što vi trenutno radite, kažnjivo je po važećem zakonu,
ali je u pripremi novi, savremeniji zakon.

Nije nam cilj da  iskorenimo korupciju,
već da je svedemo u najuže krugove.

Sud će utvrditi da li su naše legende lopovi,
ili su naši lopovi legende?

Sine, svrati u banku, pa ako primetiš da je obezbeđenje slabo,
podigni neki dinar.

Pre nego što je prodat, sav zaplenjeni heroin je spaljen.

U partnerskim odnosima stvari stoje ovako:
ponuda zadovoljava potražnju, ali potražnji nije do toga.

Treba nam trezvena politika, a ne ova ad hik – ad hok!

Potrebno je popiti najmanje litru jake rakije
da bi se dobilo dva do tri promila alkohola u krvi.
Kome se to isplati?

Kad imamo meso za ručak, mi pre obeda intoniramo himnu.

Sve je više starih Beograđana, čiji koreni sežu u daleku prošlost.
Jednome je, kako sam kaže, deda bio trgovac u Singidunumu,
ali su mu komunisti sve konfiskovali.

Seljaci kupuju novu mehanizaciju,
jer sa postojećom ne mogu da blokiraju ni regionalne puteve.

Kada su stigli visoki gosti,
napredni farmer ih je poveo da im pokaže svoj štajling.

Uzeli bismo mi i zlatnu medalju u streljaštvu
da postoji disciplina puškomitraljez.

Niti gledam, niti slušam televizor, ali ga ne gasim.
Kad ga plaćam, ima da radi!

ISMET SALIHBEGOVIĆ (1945)

Sve je transparentno.
Kradu iz očiju.

Ima indicija da Mujo kuje konja po mjesecu
da bi izbjegao poreske obaveze.

Dok poljoprivrednici pjevaju dodolske pjesme,
civilna zaštita se bori protiv poplava.

Svaka čast poplavi,
ali što rat može izbaciti na površinu.

Ko igra oko centra,
rijetko je u ofsajdu.

Za održavanje ravnoteže životinje rep pružaju,
a ljudi ga podvijaju.

Dok je bosanskog lonca,
bit će i narodnih kuhinja.

Do juče su mi govorili: – Još si ti mlad,
a danas: – Gdje si bio dosad?

RAŠA PAPEŠ (1947)


Kosovo je deo Srbije
sa kojim još nisu uspostavljeni dobrosusedski odnosi.

Zemlja seljacima! Fabrika radnicima! Trgovina ljudima!

Uspeli smo da propadnemo,
ali ovde ni uspeh ništa ne znači.

Tu je pre rata bio grad, a sada je zelena livada,
što je znatno oplemenilo prostor.

To što ste još živi samo je dokaz
da niste iskoristili sve mogućnosti!

To što ste nevini ne znači da ste u nekoj prednosti.
Samo će više da vas boli.

Svedok je naročito upamtio ono što nije video,
a to ima posebnu cenu.

Političko slepilo je specifično.
Ne vidiš da ne vidiš.

Ubijen je u pojam bez razloga.
A da je postojao neki razlog on bi sada bio živ.

Ubica se više puta vraćao na mesto zločina
jer zločini se ne smeju zaboraviti.

Postoje objektivni razlozi što me nikakve pare ne mogu promeniti.
Niko mi ih ne nudi!

A ležećeg policajca nisam primetio.
Bio je u civilu.

Gubimo i od boljih i od gorih
jer smo sposobni da se prilagodimo svakom protivniku.

Daleko smo zaostali za pobednikom
jer nam je bio cilj da što duže ostanemo u trci.

Šta sve nismo preživeli!
Nećemo valjda morati i ovo!

BORISLAV MITROVIĆ (1949)


Srbiji je još samo rep na Kosovu.
Kad ga podvije, ući će u Evropu!

Policija je u redove mafije ubacila svoje ljude.
U toku je proces pridruživanja!

Ležeći policajac je uvijek na dužnosti.

Član faraonske stranke
lako se ugradi u piramidu vlasti.

Političari se pljuju preko medija
koji mogu najdalje da dobace.

Kupio sam radno mjesto,
a izgleda da ću sebi morati da uplaćujem i platu.

Dok je školovanje bilo besplatno, moralo se ići u školu.
Otkad se školovanje plaća, u školu se odlazi samo po diplomu.

Nekad je ručak bio prste da poližem,
a sada mi dođe da ih oglođem!

Doktor traži da mu platimo prije operacije,
poslije će biti kasno.

Ako je danas gore nego juče, znači da vlast nešto radi.

Izgradnja autoputa kasni jer mnogi hoće da se ugrade.

Dribling se izvodi glavom,
noge služe da se zavara protivnik.

Čeka nas bolja budućnost, tu i tamo.
Naročito – tamo!

O mrtvima sve najljepše, pod uslovom da nisu politički aktivni.

DUŠA PUAČA (1949)


Srbiju dajemo! Kosovo ne dajemo!

Program moje stranke je vrlo jednostavan.
Uzmi ago kolko ti drago!

Kakva je suša bila,
odmah smo dobili suve šljive.

Alchajmer se još nije ni rodio
kad sam ja počeo da zaboravljam neke stvari.

Nisam ja toliko grešan koliko se priča.
Moji gresi ne vode u pakao, već u porodilište.

Odnos moje žene i mene je kao odnos dinara i evra.
Svaki dan dostiže istorijski minimum.

Moja žena čini sve za stabilnost našeg braka.
Pronašla je strateškog partnera.

Rodna ravnopravnost nije dala očekivane rezultate.
Paučići su i dalje to što jesu.

Ni Maje nisu mogle da predvide dešavanja u Srbiji.
Zato su prestale sa računanjem vremena.

Ne gledam više u šoljicu za kafu.
Ispijena šoljica čaja daje mi jasniju sliku o budućnosti.

MILAN TODOROV (1951)


Srbija je kao pica. Može na parče, a može i za poneti.

Morali smo da se dignemo protiv petovekovnog ropstva pod Turcima.
Nama više odgovara kraće a češće.

Nove mere vlada je donela na telefonskoj sednici,
mada je prirodnije bilo da to učini telegramom.

Sve što možeš danas, ne ostavljaj za sutra.
Jer, sutra će to neko drugi da ukrade.

Kad vidim popovski vozni park, pomislim: žali Bože novca.

Kasni se sa hapšenjem krivaca,
jer kad udari junak na junaka to ume da potraje.

Berićetna je ovo zemlja. Kod nas ima kukolja za dve žetve godišnje.

Svi moramo da ostanemo bez posla ako hoćemo u Evropu.
Izraubovane niko neće.

Dobili smo još jedan povoljan kredit
od međunarodnih finansijskih institucija
a ni jao nismo rekli.

Ne bih voleo da mi se ostvari američki san.
Ne bih podneo još jedno bombardovanje.

Naši avioni su stari, stjuardese su stare, piloti su stari...
Ali ne očajavajte, kontrolori leta su mladi i neiskusni.

Goste smo dočekali tradicionalnom srpskom dobrodošlicom.
U jednoj ruci pogača a u drugoj nož.

Spavala je sa celim selom, pa opet nije valjala.
Ne može se selu ugoditi.

U parku su se pojavili seksualni manijaci.
Oni su kod nas prvi vesnici proleća.

Video sam more jednom u životu. Po tome smo Srbija i ja isti.


BOJAN BOGDANOVIĆ (1951)


Da bi ispunila evropske uslove,
Srbija se mora razletiti na sve strane.

Nemoguće je slomiti duh srpskog borca
pošto ga on ne nosi u boci nego u čuturici.

Srpske pobjede su takve
da je sve manje Srba koji to mogu opjevati.

– Kumim te Bože, viče Srbin.
– Ne, ako Boga znaš, čuje se odozgo.

Nije teško biti Srbin u Sarajevu.
Konkurencije skoro i da nema.

Koliko smo mi uspjeli da iskopamo,
Bosna i Hercegovina ima najviše stanovnika po kvadratu zemlje.

Ptičice umiru pjevajući,
jer su povjerovale u program zaštite svjedoka.

I iz oltara bi ukrali
samo da crkva bude gotova!

Ustanite,
da vođa vidi kakav narod zaslužuje!

Ja sam njemački penzioner.
Svakog prvog slavim kursnu slavu.

Odavno nisam otvorio frižider,
jer iz njega vrebaju aveti prošlosti.


BOŽO MARIĆ (1952)


Jugoslavija je bila tamnica naroda,
ali koji prostor je za šetnju imala.

Mi smo junački narod.
Za vođe biramo one kojih se najviše plašimo.

Aktuelna politička vlast je šlag
koji je potpuno spljoštio tortu.

Daće ovaj narod i poslednju paru,
samo da bi njegove sluge raskošno i bezbrižno živjele.

Današnji guslari su prevazišli svoje uzore.
Slijepi su kod očiju.

Ovde nema problema.
Sve smo ih iselili.

Dok lopovi kradu, policija radi svoj posao.
Pazi na ulicu.

U porastu je nasilje u porodicama.
Neće nama našu djecu ulica učiti.

O ratnoj siročadi vodimo posebnu brigu,
jer djeca nisu kriva što smo im pobili roditelje.

Pogrebna društva su dokaz
da se od ulaganja u zemlju može sasvim pristojno živjeti

Drag mi je Petrović, drag mi je i Pavlović,
ali istina mi je draža.
Bolji sam od njih.


MITAR ĐERIĆ (1952)


Osvajači su silom odvodili našu decu iz zemlje.
Razvojem demokratije deca odlaze sama.

Na izborima uvek isto.
Ko pređe narod, prešao je i cenzus.

Daleko smo mi od slobodnih izbora
– reče robijaš.

Za ovolike penzije puno je dana u mesecu!

Lako je penzionerima
koji imaju roditelje.

Da li Kinezi čuvaju naše vaze kao mi njihove?

Kupiću komšiji šifonjer.
Stalno koristi moj!

Žene duže žive, jer kriju godine.

Volim da koristim sobni bicikl.
Kad god stanem, stigao sam.

Poslednja želja mi je
da uhvatim zlatnu ribicu.


MILIVOJE RADOVANOVIĆ (1953)

Imamo sjajnu prošlost i još bolju budućnost.
Šta sve nije bilo i šta sve neće biti.

Koliko sam ja ginuo za svoj narod,
dobro sam i živ.

Više nemamo šta da branimo.
Sve smo odbranili.

Nećemo priznati Kosovo
jer nemamo šta da izgubimo.

Mi i Rusi nismo više najjači.
Sada smo najjači mi i Kinezi.

Pravosudnu mafiju treba predati
pravosudnim organima.

Kakvi ste mi vi akademici kad ja nisam čuo za vas!?

Intelektualci treba da priđu većini,
jer više ljudi više zna.

To je mnogo važna vest.
Ekskluzivno su je objavili svi mediji.

Od svih koji su stvarno štrajkovali glađu
samo sam ja uspeo da preživim.

Nisam uzalud štrajkovao glađu.
Bar sam se pričestio.

ALEKSANDAR BALjAK (1954)


Koliko Srbija treba da se smanji
da bi mogla cela da uđe u Evropsku uniju?

Ako pristupite našem vojnom savezu,
zaboravićemo da smo vas bombardovali.

Nisu im rekli da ih vode na streljanje.
U toku je bio Svetski dan borbe protiv stresa.

Svi moji preci su bili Srbi, pa sam to i ja bio.

A kad budem javno pretio šefu mafije, pažljivo me slušajte,
jer neću govoriti dvaput!

Na sajmu knjiga potpisivao sam čitaocima svoj novi roman.
Samo dvojica su uspeli da mi umaknu, ali sam im zapamtio lica.

Sinoć je u Domu kulture održano uspešno pesničko veče.
Sala je bila mala da primi sve one koji nisu došli.

Ceo tiraž svoje nove knjige podelio sam prijateljima.
Nijedna nije pala u ruke neprijatelju.

Podvig genetskog inženjeringa:
polemičar koji istovremeno laje, njače i grokće.

U Beogradu je zabeležen još jedan slučaj vršnjačkog nasilja.
Jutros su se u tramvaju potukla dva penzionera oko slobodnog sedišta.

Unuk strašno liči na dedu. Nema ni kosu ni zube.

Naši fudbaleri su fizički izuzetno dobro pripremljeni.
Mogli bi do sutra ovako da se vuku po terenu.

Život nas nije mazio. Izostala je predigra.

Ako do sada nisi imao seksualnih problema,
glupo ti je da pod stare dane s tim počinješ.

Ne mora baš sve da ima svoj kraj.
Evo ja se svog odričem.


VESELIN LARI MIŠNIĆ (1954)

Ovo što ću vam reći nije za novine.
I molim vas da bude objavljeno na naslovnoj strani.

Otkad su nas saterali u ćošak,
ne popuštamo ni za pedalj.

Kad su shvatili da ne mogu da nas uplaše,
uterali su nam strah u kosti.

Nismo mi pobegli sa bojišta. Oterali su nas!
Nakon otvorenog pisma grupe građana predsedniku,
policija je munjevito sprovela istragu
da bi utvrdila ko predsedniku otvara poštu.

Policajci su pucali iznad glava demonstranata.
Pogodili su samo one koji su izvirivali!

Ako legalizujemo drogu,
kriminalci će morati da se bave samo politikom.

Kad setva omane, doprinos je nemerljiv.

Ne razumem ove naše prosjake.
Prose za hranu, a potom sve spiskaju na jelo.

Od kada sam se oženio, svuda me vode kao nestalu osobu.

Kad me žena zatekla golog u krevetu sa ljubavnicom,
i kad je počela da joj čupa kosu i da je tuče,
rekao sam joj: udri kurvu, brak nam rastura.

Mnogi od nas preteruju u samohvali.
Ja mislim da sam u svemu najbolji,
ali se time nikad ne bih hvalio.

Imam dobru platu pa mogu da gladujem o svom trošku.

Pamtim i bolje dane. Mada ne baš najbolje.

Da se juče nisam rodio, danas bih već razmislio.

RADMILO MIĆKOVIĆ (1954)


Vlast je odgovorna za ono što nas je snašlo,
a opozicija za ono što nam se nije desilo.

Dolaze bolji dani za naše prosjake.
Stiže im pojačanje.

Sto dana vlade.
To je za narod hiljadu i jedna noć.

Siva ekonomija, žuta štampa, belo roblje.
Šta je tu crno?

Nestašica lekova umiruje penzionere.

Svi snovi su mu se ostvarili.
Zato više ne može mirno da spava.

Sitne lopove prati policija, a krupne televizija!

Pravda je osuđena na smrt. Vezali su joj oči!

Mislite o sebi sve najbolje.
Niko to ne ume bolje od vas.

Ako vam se neko unapred zahvaljuje,
ponašajte se kao da ste mu pomogli.

Ostao sam bez hrane, lekova i ogreva.
Za mene novogodišnja groznica može da počne.

Primetio sam neke promene na reproduktivnom organu.
Nadam se da su demokratske.


MILORAD RANKOV (1954)

Ne brinite za demokratiju!
U čvrstim je rukama.

Imamo moderan državni aparat.
Pokreće se daljinskim upravljačem
iz Vašingtona, Moskve, Brisela…

Pare iz inostranstva su legle.
Zainteresovani treba samo da se sagnu.

Mislio sam da to majka više ne rađa,
ali izborni rezultati su me demantovali.

Kod nas postoji slobodan protok informacija.
Pas laje vetar nosi.

Nismo mi profitna već humanitarna organizacija.
Mi ne trošimo pare nego ljude.

U prethodnom ratu nisam nikoga ubio,
i tako sam grubo narušio običaje ratovanja.

Kad pogledaš, svi krše zakon.
Kad zažmuriš – niko.

Penzioneri su nezasiti.
Celu penziju potroše na hranu i opet su gladni.

Buđav sir je in, a buđav lebac evergrin.

Igrali smo nerešeno: oni su nas tukli na terenu,
a mi njih na tribinama.

U mojoj kući se zna ko nosi pantalone,
samo se ne vide ispod kecelje.

Srebrnu svadbu smo proslavili verbalnim seksom.
Ona meni oca, ja njoj majku.

Pobeže mi žena sa drugim.
A ništa joj nisam radio.

Moja knjiga je zasluženo doživela drugo izdanje
jer je prvo prošlo potpuno nezapaženo.

ZLATKO TOMIĆ (1954)


Poslije svakog državnog razdruživanja
padne obećanje o druženju na nekom boljem mjestu.

Besmisao je kad se cijeli život vrtiš u krugu
i na kraju shvatiš da si se mogao vrtjeti i bez kruga.

Netko je pucao u nas,
ali još nismo pročitali novine da saznamo što nam se dogodilo.

Pala je krv,
ali mi odbijamo slijediti njen kukavički primjer.

Nevjerni Toma i od slamki spasa traži
da polažu prvu pomoć.

Više ne spaljuju knjige.
Površno ih čitaju.

Od stabla nije vidio šumu
pa ju je posjekao.

Tom živčano podrovanom tipu htio sam donirati živce,
ali nismo bili ista bijesna grupa.

Hrvatski predsjednik je došao među građane,
ali oni ne mogu ni sebe prehraniti.

Sve mi ide u prilog, ništa u glavno jelo.

Poslije trećeg dana štrajka glađu
ni crijevima više nije do trbušnog plesa.

Kad prislonim cijev pištolja na svoje čelo,
neistomišljenici u mojoj glavi se malo primire.

Umiremo prema istinitom događaju.

Bojim se smrti i raspadanja.
Bože, imaš li neki prašak protiv praha?

Bliži se Nova godina, raspoloženje raste,
ali mi već imamo pripremljene vreće s pijeskom.


ZORAN T. POPOVIĆ (1957)

Ja nemam dovoljno reči da opišem ovaj haos u zemlji.
Zato i pišem aforizme.

Do juče nisu mogli očima da se vide,
a danas su zajedno u vladi.
Vlast zbližava ljude.

Spoljnu politiku Srbije mogla bi da vodi i moja baba,
uz malu pomoć britanskog i američkog ambasadora.

Ajmo svi, ručice gore. Ovo je pljačka!

Korupcija u Srbiji se smanjuje,
jer opada kupovna moć građana.

Nema više stezanja kaiša građanima.
Probaće se s omčom oko vrata.

Svaka škola se plaća. Plati, pa diplomiraj!

Poslednje pacijentove reči: Doktore, vraćajte mi pare!

Bila je patrijarhalno vaspitana.
Tek posle trećeg seksa prešli smo na ti.

Nisam se odazvao pozivu za mobilizaciju.
U vojnom odseku mi to vode kao propušteni poziv.

Ja verujem u zagrobni život.
Mi već živimo u paklu.

Jedva čekam potop,
jer je ove godine bila suša kakva se ne pamti.

JOVO NIKOLIĆ (1958)

Do svesrpskog pomirenja nikada neće doći
jer će uvijek biti onih koji se ne mire sa okupacijom zemlje.

Dezerteri kad-tad budu amnestirani.
Djela boraca ne zastarijevaju.

Život se vraća na ove prostore
– kao zločinac na mjesto zločina.

Demokratija je UZMI ILI OSTAVI,
a diktatura EVO TI GA NA!

Životni standard je prilagođen građanima:
pao je na njihov nivo.

Političari jedu i ono što se ne jede.
Zato je narod gladan.

Armiji nezaposlenih prije će stići poziv za mobilizaciju,
nego za posao.

Normalno je da direktor ide kući s posla prije radnika
jer je prije i sagradio kuću.

I naši radnici bi izašli na ulice
kad bi imali odakle.

Morali smo legalizovati divlju gradnju
da kompletan sistem ne bi došao u pitanje.

Morali smo da se prodamo
jer smo bili potrebniji drugima nego sebi.

U podzemlju se ne puca u vazduh.

Igre na sreću su dokaz da nesreće zbližava ljude.

Bolje je da ideja prenoći,
nego da njenog tvorca pojede mrak.

Odavdje su svi ponijeli lijepe utiske
pa nije čudo što su nama ostali ovakvi kakvi jesu.

MILAN R. SIMIĆ (1959)


Kraj rata dočekali smo uzdignutih ruku!

Na na¬šu slav¬nu pro¬šlost sta¬vlje¬na je tač¬ka.
Pra¬vo¬pi¬sna for¬mal¬nost.

Izmišljamo nova radna mesta.
Bolje su plaćena od starih.

Vodimo računa o najgladnijima.
Kontejnere ne praznimo po nekoliko dana.

Nevino optuženi ima olakšavajuću okolnost.
Ovo mu je prvi put!

Naravno da se i mi pitamo!
Neko mora da odgovori na ultimatum.

Pa šta ako je lekovima istekao rok trajanja?
Ko je vama kriv što se niste razboleli na vreme?

Ne okreći se, sine! Može majka da ti bude!

Šta ti je solidarnost!
Ono što niko ne sme da kaže, ne smem ni ja.

Smak sveta mora da čeka. Globalizacija je bila brža.

Primljen sam u Udruženje književnika Srbije
pre nego što sam išta napisao.
Komisija je u meni prepoznala budućeg pisca.

Imam zaraznu bolest. Prenesi dalje!


SLAVOMIR VASIĆ (1962)


Ni danas nije svanulo,
ali ja strpljivo čekam novi dan.

Sačuvali smo rodnu grudu.
Mada ne u prirodnoj veličini.

Platili smo sve zablude!
Sada su samo naše.

Laž je kod nas neodrživa.
Mi to odmah progutamo.

Vaš izborni program je fantastičan.
I više od toga: naučnofantastičan.

Zapis na giljotini:
Hvala što koristite naše usluge.

Lako je prepoznati Srbina u Njujorku.
Nosi opanke sa mamuzama.

Danas primam platu,
a još se od prethodne nisam oporavio.

Sanjao sam o slobodi i probudio se u goloj vodi.
Probudio me vodeni top.

Imam i ja lepu reč za njih.
Lepo ih molim da odu.

SLOBODAN SIMIĆ (1963)


Naš Titanik je najkvalitetniji.
Još tone.

Imamo jasan plan.
Radićemo po intuiciji.

Mi nismo sluge Evrope.
Ali možemo da poslužimo.

Za ideale demokratije bili smo spremni da poginemo.
Sada bismo mogli samo da ubijemo.

Ovde nema ništa.
Ovde smo svoji na svome.

Ko tvrdi da  smo nepismen narod?!
Gde to piše!?

Pobedio je razum.
Pa smo morali da prebijemo njegove navijače.

Nezaposleni zloupotrebljavaju službeni položaj.
Traže posao.

Ko nema jake veze, brzo otkači.

On je vrlo popularan političar.
Obećava po svadbama.

On je uvek sa svojim narodom.
Jednom rečju, izgubljen čovek.

Kad platim režije,
ostaje mi samo da statiram.

EKREM MACIĆ (1966)

Da nismo otišli u šumu,
panjevi nikada ne bi ugledali svjetlost dana.

Plus 40!
Nije ovako grijalo ni kad je komšiji planula kuća.

Pojeo sam dvije kifle,
a ostalo mi je i nešto sitniša da kupim jednu fabriku.

Crkva i država usko sarađuju.
Crkva ide državi na informativni razgovor,
a država crkvi na ispovijest.

Vjera propisuje post od mjesec dana,
a država do novih izbora.

Da sirotinja ovoliko ne jede,
mogli smo hraniti pola Evrope.

Bolje je biti lijep nego pametan.
Ljepota je prolazna, a pamet ostaje na Birou za zapošljavanje.

U obrazovanju nema mita ni korupcije.
Ili daš, ili ne znaš!

Utakmica je završena neriješeno.
Oni su nama uzeli tri boda, a mi njima novac.

Naš skakač nikako da savlada tu visinu.
Izgleda da je letvica predebela.

Ako meni impotencija ne smeta,
ne znam što mi žena pravi problem?

Za brak je potrebno dvoje.
Za sreću još manje.

VLADIMIR MIĆKOVIĆ (1967)


Vlast je bitno izmijenila položaj sirotinje.
Sirotinja sada ima dvotrećinsku većinu.

Osvanuo je tekst, a gdje je novinar?

Naš mrak se malo popravio. Manje jede!

Rodio se rasipnik.
Prohodaće i nepokretna imovina.

Njega ne treba posebno predstavljati.
Ničim to nije zaslužio.

Pitaju me zašto češće ne gostujem na televiziji.
Nije ovolika glava za male ekrane.

Nakon što sam ručao jaretinu, konobar mi nije vratio kusur.
Kaže: ne može i jare i pare.

Majko što si me rodila?!
Da ima ko da me odvede u starački dom, sine!

Voda u koljenu, kamen u bubregu, pijesak u želucu...
Malo-pomalo, materijal za vječnu kuću.

Odakle vam moljci?
Izvadili smo ih iz naftalina.

Nema boljih od nas!
Koga nema, bez njega se može.


DEJAN TOFČEVIĆ (1971)


Srbija je neobična zemlja,
što se više razvija sve je manja.

Danas smo pojeli poslednje mrvice hrane.
Sutra prelazimo na nuklearni program.

Ovakav narod zaslužuje goru vlast!
Ali gde je naći?

Državni vrh je toliko pao
da mu je podzemlje iznad svega.

A sada ćemo čuti izveštaj o stanju na putevima
od dežurnog lekara u hitnoj pomoći.

Naši argumenti su toliko jaki
da mogu volu rep da iščupaju.

Kardiolog je ostavio srce na terenu
kada je otrčao u privatnu kliniku.

Mene je teško porediti sa drugima
jer drugi ipak nisu prvi.

BOJAN LjUBENOVIĆ (1972)

Ne damo Kosovo. Ne damo polovinu Kosova. Ne damo četvrtinu Kosova.
Mi kad nešto ne damo, ne damo do kraja.

Istraživanja su pokazala
da je svaki drugi građanin Srbije natprosečno inteligentan.
Nesreća je u tome što nam državu ne vode drugi nego prvi!

Odlazećoj vladi hvala na svemu što je učinila za nas.
Možda je ona mogla da učini i više,
ali mi više ne bismo mogli da podnesemo!

Izborna utakmica je počela.
Upozoravaju se mediji da navijaju fer i pošteno!

Istina je jedna.
Zato ne može da stigne u sve naše informativne emisije.

Prodali smo dušu đavolu.
To je jedina privatizacija koja nam je uspela...

Nepravedno je sudije Haškog tribunala optuživati za sporost.
One presudu donesu odmah, ali se dokazni postupak oduži...

Policija u štrajku ostvaruje minimum procesa rada.
Privedene ovih dana tuče što mora, a ne što voli!

Logično je da više umiremo nego što se rađamo,
jer je za rađanje potrebno dvoje, a za smrt samo jedno.

Naša fudbalska reprezentacija
igrala je sa jednim isturenim napadačem,
ali do kraja utakmice nismo uspeli da utvrdimo ko je to bio!

Izgubio sam novčanik.
Nalazaču sledi – razočaranje!

Kad pogledamo iza sebe, ne vidimo ništa.
Izgleda da smo baš daleko odmakli!

Poštovani gledaoci, u Srbiji je od jutros magla toliko gusta
da većina naših građana ne vidi dalje od nosa,
a sve su prilike da će se slične vremenske prilike zadržati
i narednih nekoliko decenija...

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ (1975)


A onda su 1945. došli mrski komunisti
kojih se i danas sećamo sa nostalgijom.

Staljin je ubio više Rusa od Hitlera.
Poznavao je materiju.

Rusi nikad nisu detaljno istražili Sibir.
Šta ako pronađu logor i zaglave u njemu?

Pao je i poslednji bastion komunizma.
Lenjinov mauzolej sponzoriše Koka-Kola.

Koreja je podeljena na Severnu i Južnu
radi lakše orijentacije Korejanaca.

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija služi
da spreči haos veći od predviđenog.

Kralj Milutin je iz dinastičkih razloga oženio
maloletnu vizantijsku princezu Simonidu.
Postao je pedofil po službenoj dužnosti.

Brak crkve i države je dvostruko blagosloven:
rađa borbene svece i savesne ubice.

Srbija i ostatak sveta? Veći kusur nije viđen!

Znamo i mi da iver ne pada daleko od klade,
ali se Njutn prvi setio.

Deca će suditi o našim delima.
Zato smo i uveli kontrolu rađanja.

O našem junaštvu će se pripovedati. Papir to ne bi podneo.

Jeo sam čokoladu s lešnicima.
Čokoladu pre šest, a lešnike pre dva meseca.

MIODRAG STOŠIĆ (1982)

Kada sam dobio čir, učlanio sam se u stranku.
Čuo sam da politika izvaliči ono najgore iz tebe.

Ja sam ministar a moj brat blizanac je lopov.
Ljudi nas uopšte ne razlikuju.

Nizak standard građana izazvao je podele u Vladi.
Prvo su podeljene plate, a onda stanovi.

Naši političari se dele na one koji kradu
i na ove koji kradu.

Prilikom hapšenja tajkuna bilo je opiranja.
Policija se opirala da ga uhapsi.

Klinci, ovoga puta ćemo napisati da ste dilovali drogu,
ali ako vas još jednom uhvatimo da cepate plakate, najebali ste!

Napoleon nizak. Hitler nizak. Berluskoni nizak.
U vlasti su kratke noge.

Osobama slabijeg zdravlja
ovih dana se ne preporučuje odlazak kod lekara.

Imam dar za lekara.
Nalazi se u koverti.

Hteo sam da opljačkam banku,
ali je banka bila brža.

Našao sam posao u nevladinoj organizaciji.
Plata nije velika, ali državna služba je državna služba.

Moj deda je jutros prebacio stvari iz torbe u kontejner.
Eto, kad ostariš sve radiš naopako.

Bila je žena mog života.
A onda je postala moja žena.

Svakoga dana šetam ženinu pudlicu.
Takvi smo mi švaleri – jednu ženiš, drugu šetaš!


VLADIMIR DRAMIĆANIN (1982)


Ja sam realista.
Naslikao sam Srbiju u razmeri 1:1.

Gubitak Kosova možete pratiti preko malih ekrana.
U rezoluciji 1244.

Znamo da je Kosovo srpsko,
ali mušterija je uvek u pravu!

I u ratu sam bio redar.
Brisao sam sela obeležena na tabli.

Imam alibi,
u vreme ubistva bio sam u bekstvu.

Svedoka su bacili ajkulama i dokazali tvrdnju
da se svedoci uvek nađu na pogrešnom mestu.

Ministar policije mora da zna sve o organizovanom kriminalu.
To mu je zanimanje.

Stari ljudi se sećaju boljih vremna.
Mladi se ne sećaju gorih.

Dva i dva su četiri.
Ali nemojte me držati za reč.

Sinoć sam u krevetu ženu podsetio na neke stvari.
Nismo platili struju, vodu, telefon…

Moju knjigu možete pronaći na svim bolje snabdevenim pijacama.
Kilogram staje sto dinara.


BOJAN RAJEVIĆ (1988)

Zdrav čovjek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu:
da pobijedi na izborima.

I mi konja za trku imamo.
Trenutno je na vodećoj poziciji.

Saglasno dogovoru o slobodi kretanja,
i preostali Srbi mogu da pobjegnu sa Kosova.

Žrtve nisu prepreka na putu ka pomirenju.
Mi to sa sigurnošću možemo da tvrdimo
jer smo sve do maločas gazili preko leševa.

Pamet mi ne ulazi u glavu
iako ima pravo na slobodan pristup informacijama.

Pokušali smo da prođemo glavom kroz zid, ali nismo uspjeli.
Ne može sve na inteligenciju.

Sve više stranaca dolazi u Crnu Goru
zato što u svojim zemljama ne mogu da žive od kriminala.

Volim da nosim odjeću u kojoj mogu komotno da se osjećam.
Recimo, čarapu na glavi.

Policajci su mafiji stalno za petama.
Svake večeri je otprate do kuće.

Pred zakonom su svi jednaki,
pa pendrek ne može da razabere ko je kriv a ko nije.

Neki ministri prolaze golgotu.
Znam jednog koji je razapet na nekoliko fotelja.

Nema potrebe da se brinemo za cijene. One više nisu male.

Država izlazi u susret građanima
koji se žale da nemaju ni prebijene pare.
Udara ih po džepovima.

Poraženi smo u derbiju začelja,
ali ne može jedna utakmica da bude mjerilo kvaliteta.

Osjetismo potrebu da se operemo od grehova. I bi potop.

ČARNA POPOVIĆ (1989)


Ne razumem ljude koje stoje i čekaju.
Na njihovom mestu ja bih sela i čekala.

Mene bole kosti jer se ništa ne menja.

Kompromis je lukav način
da ne dobiješ ono što želiš.

Da ljudi ne gledaju kuda idu,
vidim po mnogim ugaženim govnima.

Pešaci će pre poginuti,
nego da sačekaju sledeći autobus.

Ljudi me pitaju: odakle ti takvi mišići na rukama?
A ja im kažem: studiram književnost!

Semestar prođe. Predavanje nikada.

Nekad sam bila slaba i nisam se bojala ničega.
Sada sam jaka i sve me plaši.

Čuvam u flaši sve svoje suze.

Svašta sam pametno imala da kažem
dok nisam počela da mislim.

MILAN TODOROV: POVRATAK

Ako se u perspektivi sve smanjuje, mi imamo perspektivu.

Bolji rukovodioci dopadoše boljim narodima, a nama su dobri i ovi najbolji.

Na Nacionalnoj geografiji se svi plaše belih ajkula. Nisu oni živeli u socijalizmu.

Najveći broj partijskih kadrova zaposlili smo u Gradskoj čistoći. Tu su svoji na svome.

Slike novog predsednika su se već pojavile na zidu. Za sada, to su samo slike.

Mnogi naši iseljenici će se vratiti u zemlju. Čeka se dozvola za ekshumaciju.

ZORAN T. POPOVIĆ: VOJNIČKI PASULJ

Radim kao konj a plaćaju me kao magarca. Mora da je neka greška u računovodstvu!

Iz jedne kafane otišli smo u drugu, pa u treću...Čudni su putevi gospodnji.

Živim u džungli na asfaltu. Ovde su životinje poprimile ljudski oblik.

Izbili su unutrašnji nemiri. Krče mi creva.

Rado ide Srbin u vojnike. Nizašta na svetu ne bi propustio vojnički pasulj.

Ima dana kada nemam šta da jedem. Takav je meni.

RASTKO ZAKIĆ: NAŠ GLAVNI NEDOSTATAK

Lepša budućnost - to su naše daleke uspomene.

Bespuće je naš pravi put, jer hoćemo da stignemo gde niko nije bio.

Igru lopova i žandara sada igraju sami lopovi.

Naš glavni nedostatak je u onome što imamo.

Niko naše dugove neće odneti u grob. Na žalost.

Vozovi prolaze - tuda se moraju graditi pruge.

RATKO DANGUBIĆ: PET PARA

Ginuli smo i mi i neprijatelj. Drugačije nije moglo da se preživi.

Otadžbina nam je toliko rascepkana da nam ne preostaje drugo nego da se borimo za svaku stopu zemlje.

Istina je da Goli otok nije više u našoj državi, ali mašta ne zna za granice.

Nije tragično što nam opozicija ne vredi ni pet para, već što pet para nije više ono što je bilo.

Književne nagrade dodeljuju oni koji ne čitaju ništa. Tako se čuva njihov objektivan odnos prema knjigama.

Istina je da kod nas nema cenzure, ali je  činjenica i da nema čitalaca.

RATKO DANGUBIĆ: BULJAVE OČI

  Pa kako je i kuda mogao on da ode od Petrove, ko zna koje po redu, priče? Petar je nekako nervozno lizao usne, kao da su slane. Dakle, slušam te, hrabrio ga je obogoljeni gimnastičar na trapezu Gradimir, sada redovan u kakafani Moljac i sin. Ali u očima Gradimira ponekad se vidi i strah od ljudi, a ponekad ima i razumevnje za njih.  On možda odavno zna sve o Petru, iz neke slične njegove priče, i sada i ne očekuje neku posebnu ispovest. Petar kao da nije žurio s kazivanjem, stiskao je nekako posebno prste obe ruke. Trik je u tome da nam moderni život svaki dan nameće nove zahteve, mislio je Gradimir, i na njega se ne može uticati razumevnjem. Ali Petar, izgleda, viš nije mogao izdržati... Stvar je u tome da se danas ne može zarađivati i raditi  a da čovek ne zaroni u dubinu same stvarnosti ili nekome ne nanese bol, rekao je Petar... Porodica mu je na istorijskom preokretu; mlađi sin mu je krenuo među muzikante, a stariji je tri godine u Berlinu u nekom klubu razdvaja kurve i raspaljene mušterije. Eto, on, Petar se rodio u jednom malom selu u Banatu, i daleko od svega i blizu svemu dobrom i rđavom. Tamo sada nema posla ni za one koji su ga imali u vreme komunizma. On je imao sreće da sačuva posao vozača kod privatnika, a nekada je radio u kombinatu Servo Mihalj, pa i ne sme mnogo da se žali. Nastojao je da od sinova pravi ljude, a ne klovnove i probisvete, ali nije se dalo. Žena Savka umrla mu je pre tri godine, pa sad ima muku kako da savlada i ženske poslove u kući. Na sreću, ako je to sreća, desilo da se sestra Mira nije udavala, pa mu ona priskače, a i njoj otpuštenoj daktilografkinji iz opštine, pet godina pred penziju, dobro dođe para koju joj doda. Odbio se Petar od mnogih problema, zarađuje nije da ne zarađuje, ali uvek nadolazi druga muka. Uostalom, Gradimiru se učinilo da Petar nikada nije bio ovako iskren pred njim: on, videlo mu se na licu, više nije imao nade da će stvoriti nešto u životu. I evo njega sada slomljenog: kada bi ga zapalo samo da vozi voće i povrće za Austriju i Furlaniju, a ne da skuplja po ravnici goveda i ovce za klanje. Taj proces sumnje da i goveda i sva stoka imaju dušu kod njega je daleko odmakao, pa kada istovari kamion u klanici, te noći ne može da spava. Progone ga oči, buljave oči goveda i ovaca koje u miru odlaze u smrt. Ponekad se u njemu probude sva uzbuđenja tog oporog i prokletog trenutka. To su kod njega bile velike muke i trzanja. Ume uznemirenje da otera rakijom i muzikom, ali to traje kratko... Ja sam gad, rekao je Petar. Ja nemam kuda kad me obuzme malodušnost.